Aleksandar Sergejevic Puskin, rodjen je pre nesto vise od dva veka (1799.g). Otac mu je pripadao jednoj od najstarijih ruskih, plemickih porodica, a deda po majci je bio crnac, rob iz Abisinije, kojeg je usvojio car Petar Veliki, i ozenivsi ga jednom dvorskom damom, kasnije imenovao za generala. U samom startu, interesantna i sarolika genetska osnova, za sarolik i buran zivot kakav je imao jedan od najvecih pesnika i dramaticara svih vremena.
Puskin je isao u gimnaziju u Carskom selu, rezidenciji koja je izgradjena na imanju nedaleko od St.Petersburga, koje je car Petar Veliki poklonio svojoj supruzi, carici Katarini. Upravo tu, u Carskom selu Puskin se zaljubljuje u Ekatarinu, caricinu dvorsku damu, koja i ne naslucuje da je Puskin zaljubljen u nju. Kada je carica napustila Carsko selo, sa njom je otisla i Ekatarina, a Puskin je nastavljao svakodnevno da joj pise. Ali, greska bi bila pomisliti da je Ekatarina bila ona velika, nikad zaboravljena prva ljubav kakvu imaju neki pesnici. Ovaj covek, koji se lako i sa puno strasti zaljubljivao u mnoge zene tokom svog zivota, kao da je jedino i ziveo zbog ljubavi. Kao da je zbog ljubavi disao, pisao, ziveo i umro.
Vec sa osamnaest godina, Puskin je ziveo pravim mondenskim zivotom svog vremena. Bio je vidjen svuda. Njegovo ponasanje i njegov nacin zivota svakako nisu mogli proci nezapazeno. Na dvoboje je izlazio gotovo svake nedelje cak i bez nekih velikih povoda. Cak mu je i oblacenje bilo veoma smelo za to vreme. Na glavi je nosio veliki sesir, a na sebi je imao veliku, crnu pelerinu. Oko vrata je voleo da nosi krzno.
U to vreme je bilo takodje veoma moderno pisati sarkasticne i podrugljive stihove. Te otrovne strelice su smele biti upucene svakome. Osim caru-naravno. Ali, za Puskina kao da nije vazilo to pravilo. Uzalud su ga prijatelji upozoravali da ne pise vise lose na racun cara i da se vec nalazi u njegovoj nemilosti. Sa svega dvadeset i jednom godinom, 1820. godine, Aleksandar Sergejevic Puskin je prognan iz St.Petersburga, u Basarabiju, u grad Kisnjev. Kada je stigao na mesto svog izgnanstva, komandant za Basarabiju, general koji je veoma cenio Puskina, priredio mu je lep docek. Samo nekoliko dana po svom dolasku, setajuci obalom Dnjepra, Puskin je pozeleo da se baci u reku. Tesko se razboleo. Posle dugog lecenja odlazi na Kavkaz. Tu ga je prihvatila porodica generala Rajevskog. Porodica sa cetiri prelepe kceri. Katarina, Jelena, Marija i Sofija. Svaka od njih ce biti velika inspiracija u Puskinovim remek-delima koja ce nastajati. Svaka od njih je nasla svoje mesto u nekom od Puskinovih dela kao inspiracija za neki od likova. Najstarija, Katarina inspirisala ga je za jedan lik u Borisu Godunovu.
Boris Godunov – pripada realisticnoj, narodnoj drami koja govori o sukobima Godunova, Samozvanca, ruskog plemstva i poljskih intervencionista u borbi za presto. Opredelivsi se za realisticnu dramu, Puskin odbacuje pravila romanticarske drame, u kojoj su svi likovi prikazani u jednom svetlu. Smatrao je da je nepotrebno pridrzavati se ustaljenih pravila. Veoma ceneci Sekspira, i osecajuci veliku potrebu za dramaturskim reformama, on stvara delo Boris Godunov, u kojem je koristio istorijske cinjenice N.M.Karamzina.
U to vreme je bilo takodje veoma moderno pisati sarkasticne i podrugljive stihove. Te otrovne strelice su smele biti upucene svakome. Osim caru-naravno. Ali, za Puskina kao da nije vazilo to pravilo. Uzalud su ga prijatelji upozoravali da ne pise vise lose na racun cara i da se vec nalazi u njegovoj nemilosti. Sa svega dvadeset i jednom godinom, 1820. godine, Aleksandar Sergejevic Puskin je prognan iz St.Petersburga, u Basarabiju, u grad Kisnjev.
Ali ne samo to. U ovoj tragediji, Puskin prikazuje sirok spektar pojava i pojedinaca iz svih slojeva ljudskog drustva. Zanemaruje jedinstvo mesta i radnje. Zanemaruje i tradicionalnu podelu drame u pet cinova, pa je svoje delo podelio u dvadeset i cetiri scene. Nije se drzao pesnickog loga. A neke delove svoje drame, pisao je u prozi. Cenzura je odmah zabranila Borisa Godunova. Zabrana je trajala sve do 1866, a neki delovi drame, cak do 1917. Prvi put, ovo delo, ali sa preradjenim i samovoljno iskazanim tekstom, biva prikazano u petrogradskom Aleksandrinskom pozoristu 1870 godine. Narod, kao najbitniji u delu, prikazan je tek u predstavi 1907. godine u reziji V.I.Nemirovica Dancenka. Posle oktobarske revolucije, Borisa Godunova izvelo je Lenjingradsko dramsko pozoriste „Puskin“ 1934. godine.
Iz Kisnjeva, Puskin je otisao u okolinu Kijeva, kod porodice Davidov, gde se desava jos jedna od Puskinovih ljubavi sa Agleom. Velika, burna, puna prepirki i sitnih, podmuklih osveta. Odesa je bila nova stanica Puskinovog izgnanstva. Grad u kome se zivelo punim tempom zivota i u kojem se Puskin snasao kao riba u vodi. U moru zena koje ga privlace i sa kojima je bio, dve zauzimaju posebno mesto. Karolina i Evelina. Zene pred kojim su na kolenima bili Puskin, Balzak i Mickijevic. U vreme kada je sreo dve sestre, Puskin je vec bio veren sa Natalijom Goncarov, ali njegova cudna ljubav prema Karolini nije iscezla ni nekoliko godina kasnije, kada Puskin, sada vec ozenjen, srece Karolinu, i pocinje da joj pise ljubavna pisma.
Ljubomorni muz zahteva od cara Aleksandra i da Puskin odmah napusti Odesu. I Puskin u avgustu 1824 odlazi na svoje imanje u Mijajlovo.Na imanju nema zabava, kadrila, zena. U tom seoskom izgnanstvu, Puskin pise jedan od najlepsih romana svih vremena Evgenije Onjegin. Nekoliko godina ranije, u St.Petersburgu, Puskin je upoznao Anu Kern, devojku udatu za ostarelog generala za koju je ovaj pesnik pisao: „Kako je nekome dozvoljeno da bude tako lep?“. Upravo je ova zena, njegova neostvarena ljubav, bila glavni pokretac za nastajanje remek-dela Evgenije Onjegin, romana u kojem je na prelep nacin opisana nesrecna ljubav dvoje ljudi.
Nekoliko godina ranije, u St.Petersburgu, Puskin je upoznao Anu Kern, devojku udatu za ostarelog generala za koju je ovaj pesnik pisao: „Kako je nekome dozvoljeno da bude tako lep?“
Puskin je bio u izgnanstvu sve do 1826. Vrativsi se u St.Petersburg, Puskin nastavlja sa svojim knjizevnim radom. Mnoge zene su osvajale Puskinovo srce. Ali ona koja je uspela da ga sasvim veze za sebe bila je Natalija Goncarov.
Uz lepotu ove zene isli su odmah pod ruku i njeno rasipnistvo i razmazenost. Njegove muke, kako su godine prolazile bile su sve vece. Bilo je gotovo nemoguce finansijski izdrzati takvu zenu, cetvoro dece i zenine dve sestre. I kao sto to biva u mnogim delima, pa i u Puskinovim, ljubav prema njegovoj zeni, koketi, koja nikada nije citala knjige svog muza, dosla mu je glave.
Smrtno ranjen u dvoboju, na koji je izazvao jednog od mnogobrojnih udvaraca svoje zene, D’Antasa, umire u strasnim mukama, u januaru 1837. godine, u trideset i osmoj godini zivota. Iza njega ostaju velika dela, osim pomenutih Borisa Godunova i Evgenija Onjegina, i Rusalka, Vitez tvrdica, Mocart i salijer, Kameni gost, Pir u vreme kuge …
Ovaj pesnik je utemeljio neke osnove za razvoj realizma u Rusiji. Njegova dela su obradjena i u muzickoj umetnosti. Boris Godunov -Musorgski, Evgenije Onjegin, Pikova dama-Cajkovski, Aleko-Rahmanjinov …
Covek sazdan od ljubavi, covek koji je ocigledno jedino umeo da misli, zivi, stvara i dise srcem. Covek, dosledan sebi, toliko da je jedino srcem umeo da okonca svoj zivot. A generacije koje su dolazile posle njega, i koje ce doci i posle nas govorice bar nekada, ako ne nekome, onda sami u sobi one stihove koji su prepoznatljivi skoro svakom od nas, a koje ispisnik ovih redova toliko voli:
„Mladja, i mozda lepsa ja sam bila
u bednom selu nasem.
I volela Vas, i sta, sta sam nasla
U hladnom srcu vasem?…“
E.Onjegin
U slavu ljubavi, s ljubavlju,za ljubav
Upotpunjeno, sasvim zadovoljavajuce.