Nisu to bila tako loša vremena kad se za kradju išlo u zatvor, a za izdaju države se dobijao metak u čelo ili let i pad zajedno sa avionom. Lepo je i ovo sada, ima svojih draži, ali ne znam da li mi to možemo izdržati.
Odkako smo počeli da vežbamo toleranciju, imali smo par predsednika koji su nam došli „po ključu“ i namenski – da rasture državu koja im je poverena. Teško da bi smo još jednog takvog izdržali.
Istorija i nepravda
A opet, ne treba biti nepravedan, nije lako ni njima. Treba imati obraza za tako nešto. I žrtvovati svoje ime i prezime da ga istorija zabeleži po takvoj ulozi u jednoj jeftinoj farsi. Zato ih kod kuće proglašavaju za heroje oslobodioce, kao odštetu za moralnu havariju.
A mi jadni, eto, nismo znali za to. Mi nikad ništa ne znamo. Mi smo za toleranciju, tržišnu ekonomiju, promene, očuvanje nacionalnog interesa. A mi nismo imali pojma da to tamo zbog toga ginu nevini ljudi na ratištu. I nismo znali da strani investitori dolaze zato da nam uzimaju pare, mi smo mislili da oni kupuju nas onako bezveze, da nam isplate 24 lična dohotka.
Mi smo tako naivni i nevini da nam svakih šest meseci puca himen.
Stanje nacije
To nije više bezobrazluk, to je nacionalna šizofrenija – gaziti travu i bacati okolo smeće, a negodovati što „niko ne vodi računa“ o čistoći. Po svemu sudeći to ima veze i sa seksom, verovatno se nama slabo diže pa nam treba jedan takav ugodjaj radi osećaja moći da budemo nasilni i bahati prema okruženju, a pri tom bi nam super dobro došlo da za nama ide neko i čisti naša sranja.
I verovatno će nam i doći, ali sa njima zajedno počistiće i nas.
Sećam se jednog odbornika i nekakvog partijskog funkcionera u jednom omanjem mestu. Ja ne znam tačno šta je on bio, ali je on znao političku opciju koja je prava. I znao je sve neke strašne stvari o rukovodiocima rivalskih partija i njihovoj imovini, životu, rodbini. Ali, u pošti nije znao sa koliko nula se piše milijarda, pa smo morali da mu pomognemo da popuni ček i podigne platu. Donekle sumnjam da je on nju i zaradio.
Homo toleranticus
Mi ako nismo gladni, mi smo onda besni. Nekada je bilo uobičajeno da se komšiji pomaže kad se zida kuća, danas komšije plaćaju majstore. A mi ne pomažemo nikom, jer ako mu pomažemo, onda će da ima korist od toga. Mi kad gradimo ime i imetak, mi to radimo trudeći se da nekog ojadimo, ocrnimo ili, još bolje – izneverimo. Najbolje performanse se postižu ako imate koga da izneverite.
Mi imamo cilj, putujemo u Evropu, na Zapad. I eto, opet mi sećanja naviru. Sećam se da je bilo lepo živeti u iluziji da su ta neka naša zapadna braća civilizirana i kulturnija. A ispostavilo se da su veći bednici i od nas.
I homo europeicus
[…]
Nisu to bila tako loša vremena, kad smo bili neprosvećeni, ugnjetavani. Nisam „nostalgičar“, samo kažem…
Napomena:
Ukoliko Vas ne vredja ovaj članak, molimo Vas pročitajte ga malo pažljivije.
Autori:
Rade Kravica
Goran Aleksić
Vise rada, a manje price pomoci ce vam svima. Ne razmisljajte puno bilo i tjesite se, pokrenite masinu dobra i bicete najsrecnija nacija na planeti, svi ce htjeti da budu uz vas.
Ako su za ovako glup tekst bila potrebna dvojica autora, kako bi se tek autistički izražabvao jedan?
Ni bita ni mobita ni hubita. Polupismeno.
Pozdrav od Hrvata koji je uistinu opterećen srpskom političkom šesnaestogodišnjom gluposti.
Srbi su krasan narod, međutim političari su ih dotukli do te mjere da na koncu pišu ovako sterilne tekstove. U Beogradu sam proveo tri godine i za taj grad i za ljude me vežu lijepe uspomene, međutim kad sam Beograd posjetio prije par mjeseci – bio sam razočaran. Jedva sam čekao da se skotrljam niz Balkansku i bjež pravac Mostara.
Nije to grad, a narod je umoran od gluposti. Pozdrav svim dobrim i plemenitim Srbima i još uvjek vjerujem da je takvih puno više od ovakvih bezveznjakovića i stereotipovića.
Samo zelim da vas pohvalim za tekstove koje ste napisali i na zalost moram priznati da bas odgovaraju situaciji u kojoj se nalazimo, a ja se pitam i kad ce da izadjemo ako hocemo?
Odnosno kad ce da udjemo u Evropsku… Ne bih da se izdrazavam, a tek u NATO i ostale integracije…